Seća se da je tada nepoznati vojnik rekao njegovom ocu: „Okreni se, pogledaj kuću zadnji put”.
Alija Konjhodžić više nikada nije video svog oca.
Nakon što je njegov otac odveden, Alija je otišao u stanicu vojne policije kako bi pokušao da sazna zašto je njegov otac uhapšen.
„Kažu mi da je kod njega pronađeno oružje. Otac jeste imao oružje, ali ono lovačko, i imao je sve dozvole”, dodaje on.
Istog dana je otišao u policiju, ali njegov otac nije bio na spisku privedenih osoba.
Deset dana nakon hapšenja telo Zaima Konjhodžića dovezeno je u Ljubuški. Prema rečima Alije Konjhodžića, bivši kolega njegovog oca iz mostarske policije obavestio ga je da je Zaim ubijen, a da je on organizovao prevoz njegovih posmrtnih ostataka.
„Nismo ga mogli sahraniti vjerski s obzirom da mu se tijelo počelo raspadati. Ja sam dobio neku poluinformaciju da su ga ubili na ‘Heliodromu’ (logor u Mostaru koji je vodio HVO), a tijelo ostavili na Brkanovom brdu i da je to neko navodno prijavio civilnoj policiji”, kaže on.
Zatvorenici su bili maltretirani, zlostavljani i ubijani
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) osudio je šest vojnih i političkih zvaničnika samoproglašene Hrvatske republike Herceg-Bosna, čiji je centar bio u Mostaru.
Oni su proglašeni krivima za niz ratnih zločina nad Bošnjacima. Zločini uključuju i one nad zatvorenicima u logoru Heliodrom. Jedan od ovih osuđenih zvaničnika bio je i Slobodan Praljak, načelnik glavnog štaba HVO-a, koji je, dok je sudija čitao presudu, popio otrov u sudnici. Ubrzo nakon ovoga je umro.
Između 9. maja 1993. i 18. ili 19. aprila 1994. godine HVO je u Heliodromu, gde su uslovi bili „vrlo loši”, držao zarobljene pripadnike Armije BiH, ali i civile. U presudi MSKJ-a se kaže da su oni tamo bili zlostavljani. HVO je zarobljenike vodio i na prinudni rad na prvu liniju fronta u Mostaru, gde je nekoliko desetina njih ubijeno ili ranjeno.
Postoje i brojni slučajevi da su ljudi iz svojih domova odvođeni na područje Herceg-Bosne. Tamo su ubijani, a direktni počinioci nikada nisu osuđeni, kao u slučaju Zaima Konjhodžića.
Huso Obradović, stomatolog iz Mostara, bio je 253 dana zatvoren u Heliodromu. On je bio prisutan kada je početkom jula 1993. godine Zaim Konjhodžić doveden u logor zajedno sa još 20 drugih zatvorenika.
„U sobu nama je tad došao čovjek u kasnim šezdesetim godinama. Visok, koščat. Tukli su ga vojni zatvorenici HVO-a koji su bili u prostoriji do naše. Tukli su ga jako, njih pet do šest. Zazivao nas je u pomoć“, priseća se Obradović.
„U jednom trenutku su ga oborili na pod i onda ga je jedan udario nekom drškom po licu. Pukla mu je facijalna arterija i veliki mlaz krvi je počeo šikljati prema stropu. Oni su se valjda prepali toga i otišli su. Ja sam pritrčao i pokušao mu zaustaviti krv, uspio sam nekako kompresijom, i tada sam mu rekao: ‘Pazi, čovječe, kako se ponašaš, ovo je logor.’”
Obradović kaže da je Konjhodžića poslednji put video tada.
„On je galamio, mislim da nije bio svjestan situacije i gdje je došao”, ističe Obradović.
„To je bilo poslijepodne, predvečer je ustao i razbio staklo te htio sebi pokidati vene. Čapljinski policajac koji je bio do njega, uhvatio ga je i izbio mu staklo iz ruke. Za desetak minuta došao je Ante Buhovac, koji je bio neki šef straže u ‘Heliodromu’ i odveo ga. Nakon toga mi tog čovjeka nikad više nismo vidjeli. Kasnije smo saznali da ga je porodica ukopala u Ljubuškom“, kaže on.
Kantonalni sud u Mostaru je 2007. godine osudio bivše stražare logora Heliodrom Miroslava Marijanovića i Antu Buhovca na ukupno sedam godina zatvora zbog ratnih zločina.
Oni su osuđeni za zlostavljanje i prebijanje zatvorenika, kao i za pretnje smrću. Ali u žalbenom postupku, Marijanoviću je kazna smanjena je na dve i po godine, a Buhovcu na dve godine zatvora.
Obradović kaže da je o Zaimu Konjhodžiću želeo da da iskaz Tužilaštvu Hercegovačko-neretvanskog kantona, ali je bio obeshrabljen.
„Želio sam reći šta sam vidio, međutim tada mi je rečeno da to na sudu ništa ne znači. Buhovac ga je odveo. Da li ga je on ubio, ja ne znam. Ko su bili ti vojnici koji su ga tukli? Ja im imena ne znam. Znam samo jednog pod nadimkom Slavonac. Sve se to odigralo u par sati“, rekao je Obradović.
Iz Tužilaštva Hercegovačko-neretvanskog kantona rekli su da ne rade ni na jednom slučaju koji je povezan sa Zaimom Konjhodžićem.
Emir Konjhodžić, Zaimov stariji sin, proveo je ratne godine u Mostaru i slučaj njegovog oca prijavio je mostarskom Ministarstvu unutrašnjih poslova.
On smatra da je Agencija za istrage i dokumentaciju Bosne i Hercegovine preuzela dokumentaciju vezanu za Heliodrom i prosledila je Haškom sudu.
„Međutim, što se tiče mog oca, niko nije podneo krivičnu prijavu. Niko nas nije kontaktirao”, rekao je on.
Dodaje da u dokumentima postoje dva različita datuma smrti Zaima Konjhodžića.
„Kad smo krenuli da završavamo papire oko ostavinske rasprave, vidjeli smo da otac ima dva upisana datuma smrti. Jedan iz 1999. godine, na kojem piše da je umro u Heliodromu“, kaže Emir Konjhodžić.
„Kada je moja supruga otišla u Đački dom (kancelariju opštine Mostar) da završi neku papirologiju, iz arhive je dobila dokument u kome se navodi da je moj otac umro u bolnici 11. jula 1993. godine u 17h. To je je nonsens jer, po riječima moga brata koji ga je ukopao, tijelo se već bilo počelo raspadati. Imam osjećaj da se sve radi kako bi se zločini zaboravili a zločinci amnestirali“, dodaje on.
Štefica Galić, urednica portala Tacno.net, rat je provela u Ljubuškom radeći kao fotografkinja. Zaima Konjhodžića je poznavala lično, pa je prisustvovala i fotografisala njegovu sahranu.
„Kada su Zaimovo tijelo ukopavali 12. jula 1993., tijelo se sigurno već počelo raspadati jer se širio teški miris raspadanja. Tako da ti navodi da je umro u bolnici samo su nastavak zataškavanja onoga što se tačno dogodilo”, objašnjava Galić.
Ona ističe da, kao ni u slučaju Zaima Konjhodžića, nisu procesuirani ni odgovorni za ubistva drugih stanovnika Ljubuškog, počinjena od 1992. do 1995. godine.
„Pored Zaima Konjhodžića, za kojeg se ne zna ko ga je ubio, ne zna se ni ko je ubio Ramizu Delalić, Ibru Osmića, Husu Karaila, Miju i Vidu Grbavac”, rekla je ona.
„Ja sam se obraćala Tužilaštvu Zapadnohercegovačkog kantona. Rečeno mi je da se vodi istraga za ubistvo Huse Karaila, čiji se predmet vodi kao ‘ratni zločin’ dok se kao ‘obična ubistva’ vode istrage za Miju Grbavca i Ibrahima Osmića. Za Ramizu Delalić i Zaima Konjhodžića predmeti nikad nisu formirani”, objašnjava Galić.
Prema iskazima svedoka datih pred Haškim tribunalom i Sudom BiH, deo bošnjačkih zatvorenika iz Ljubuškog je prebačen iz Heliodroma u Vojno-istražni zatvor.
Pred Apelacionim većem Suda BiH početkom ove godine počelo je obnovljeno suđenje bivšim pripadnicima HVO-a Ivanu Kraljeviću, Mati Jelčiću, Stojanu Odaku, Vici Bebeku i Vinku Radišiću za zločine počinjene u Vojno-istražnom zatvoru.
Tužilaštvo je 2014. za ratne zločine u takozvanoj Herceg-Bosni optužilo i dvojicu bosanskih Hrvata, Ivana Ančića i Vidu Palametu, ali se nijedan od njih nije pojavio na sudu. Naime, obojica žive u Hrvatskoj, koja ih nije izručila BiH.
Nekažnjeni zločini u Koštanoj bolnici
Amer Đulić je proveo ukupno 233 dana u zarobljeništvu u objektima HVO-a – u ozloglašenoj Koštanoj bolnici u Stocu, te u logorima Dretelj, Gabela i Heliodrom.
On i danas živi u Stocu i svaki dan sreće neke od onih koji su ga 1993. godine, kada je imao nepunih 18 godina, uhapsili, ispitivali i maltretirali.
Za BIRN kaže kako je u Koštanoj bolnici svaki pripadnik HVO-a mogao da zlostavlja zatvorenike, ako je hteo, da su ljudi tamo bili pozivani na saslušanje i da su bili mučeni.
„Koštana bolnica je bila sjedište Vojne policije HVO-a, ali je bila otvorena za sve pripadnike HVO-a koji su željeli da dokazuju snagu i da se iživljavaju na ljudima svezanih ruku”, kaže Đulić.
On je bio prisiljen da zakopa tela dvojice svojih rođaka koji su ubijeni, a neki od njegovih komšija iz Stoca su ga više od jednog sata fizički maltretirali sve dok ih hrvatski vojnik nije zaustavio. Njegovo ime, kako dodaje, ni danas ne zna.
Ističe da je protiv ljudi koje smatra odgovornima za zločine nad njim, a koji do danas nisu procesuirani, prikupio nove dokaze, koje je pre dve godine poslao Tužilaštva Hercegovačko-neretvanskog kantona.
„Meni iz Tužilaštva HNK-a govore već godinu i pol dana da čekaju odobrenje iz Tužilaštva BiH. Odgovor još uvijek nisam dobio. Kao da me ignoriraju“, rekao je Đulić, danas predsednik Udruženja logoraša Stolac.
Sin istražuje ubistvo roditelja
Nijaz Piragić još od 1994. godine čeka da budu procesuirani odgovorni za ubistvo njegovih roditelja Zejne i Jusufa u Mostaru.
„Prije nekoliko godina su me kontaktirali iz SIPA-e da im dam izjavu. Rekao sam im sve što znam. Nakon toga su me još jednom zvali da potpišem istu izjavu. Dakle, za 26 godina istrage uspjeli su dva puta od mene uzeti izjavu“, naglašava Piragić.
Istraga o ubistvu njegovih roditelja još uvek nije završena, zbog čega Piragić smatra da se ubicama njegovih roditelja nikada neće suditi. Svedok ubistva njegovih roditelja umro je prošle godine.
„Prošlo je više od 25 godina, svjedoci umiru, ljudi se više ne sjećaju. Nadležne institucije – od tužilaštva do policije – ne rade, niti im je u cilju rješavanje ovakvih predmeta“, istakao je Piragić.
„Ja sam im rekao, ako nemaju nekih novih informacija, da me više ne zovu. Ja imam PTSP, ranjen sam u ratu”, dodao je.
Piragić je informacije o onome što se dogodilo njegovim roditeljima dobio od svedoka u mostarskom naselju Centar 2, u kome su oni i ubijeni.
Kaže da je saznao da su u noći ubistva, oko ponoći došla četvorica boraca u mercedesu koji je koristila jedinica Vinka Martinovića. Martinović je bio komandant takozvane „Kažnjeničke bojne” policije HVO-a. Haški tribunal ga je osudio za proterivanje Bošnjaka iz njihovih domova u Mostaru.
Piragić priča da su vojnici ušli u stan, pokušali da zadave njegovog oca koji je spavao, a zatim mu pucali u grudi i glavu.
„Majka je pokušala pobjeći kroz prozor, njih dvojica su je uhvatili, vukli po ulici, a kasnije ubili”, kaže on.
„Meni su rekli da je tu bio Ivan Zelenika. Ja sam to rekao policiji. Da li je Ivan Zelenika ubio moje roditelje, ja ne znam, al’ znam da SIPA ima ovlaštenja da to istraži. Također imaju i stotinu izjava o tome šta je Zelenika radio u naselju Centar 2“, dodaje Piragić.
Kantonalni sud u Mostaru je 2015. osudio pripadnika HVO-a Ivana Zeleniku na dve i po godine zatvora zbog prebijanja i zlostavljanja bošnjačkih civilnih zatvorenika tokom rata.
U drugom predmetu Sud BiH je 2016. Zeleniku osudio na šest godina zatvora, zajedno sa još trojicom pripadnika HVO-a. Osuđeni su za zločine nad srpskim civilnim zatvorenicima u Mostaru i u logoru Dretelj. Zatvorenici su tamo bili prebijani, seksualno zlostavljani i vođeni na prisilni rad.
U ovim optužnicama nema ubistva bračnog para Piragić.